TOŠabac!

Kontaktirajte nas
Jela Spiridonović Savić
Jela Spiridonović Savić

Pesnikinja Jela Spiridonović Savić rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici. Njeni preci, po očevoj liniji bili su Grci iz Atine. Otac Mihailo Spiridonović završio je prvo Veliku školu u Beogradu, onda je doktorirao na medicini u Beču.

Jela je osnovnu školu i gimnaziju završila u Šapcu, a onda stekla vrhunsko obrazovanje na francuskom koledžu u Trstu; studije filozofije nastavila je u Beču, Njuorku i Milanu.

Udala se za inženjera Vladislava Savića 1903. godine. On je studirao politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu i tečno govorio pet stranih jezika.

Jela je bila aktivan član međunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle Drugog svetskog rata – član Društva književnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza.Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti (1923). Spev je na italijanski preveo Umberto Urbani 1927. godine.

Pesnička zbirka “Večite čežnje”, sa predgovorom Jovana Dučića, objavljena je 1926. godine. Dučić i studiozni analitičar Radomir Konstantinović, pozitivno su ocenili Jelinu poeziju, izdvajajući iz zbirke pesmu Žena. Godine 1929. Jela je objavila zbirku pesama “Jesenje melodije” i prozno delo Pripovetke.

Njena pesma “Februar” mašla se u Antologiji srpskog pesništva (XIII-XX veka) Miodraga Pavlovića. U predgovoru, Pavlović je konstatovao “da treba za istoriju književnosti još čitati Jelu Spiridonović Savić”.

Poslednja u nizu, objavljena u nesrećno ratno vreme 1944. godine, pojavila se knjiga eseja Susreti, u izdanju Srpske književne zadruge. Bila su tu, zapravo, uglavnom zastupljena Jelina predavanja, održana 1944. godine, Komesarska uprava je Jelin rad ocenila kao “nedostojan, nerodoljubiv, izdajnički”.

Nakon ovih događaja, Jelin glas je utihnuo. Nesrećna, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se prošlosti i imaginaciji.

Ostala su brojna dela u rukopisu, od kojih se jedan deo čuva u Istorijskom arhivu u Šapcu. U njenoj zaostavptini zastupljene su pesme, bajke, jedna poema, eseji, pripovetke, pa čak i jedan roman.

Umrla je u Beogradu, u septembru 1974. godine.

POCERJU

Svakog proleća
vidim tvoje voćnjake u cvetu.
O behari snežni,
nekad ste ko beli leptiri u letu
sletali na moje raspletene kose.

Je l’ Pocerje voćno
da l’ i sada vetri krunice ti nose
na Mladosti čela?
Gde je, gde je ona raskrsnica bela
kud proleće ode?

Raskošni voćnjaci moji belocvetni
gde su oni dani kada besmo sretni…
Kud detinjstva ode svih Snova i Bezmerje,
ti ćeš možda znati zeleno Pocerje…

I u snima čujem kako vetar niše
tvoje bele krune,
kako tanko trepte ko srebrne strune
i iz njih se tad izvija draga stara melodija:

Ti naše si negdašnje dete
mi te još jedini znamo,
i iza šuma, reka, isto te čekamo,
kao nekad davno,
da behare bele laki vetri nose
i zaveju tvoje bolove i kose…

 

2 years ago / No Comments