Мишарска битка била је једна од значајних победа устаника и Првом српском устанку.
Наиме, после боја на Иванковцу, августа 1805. године, Порта је отпочела припреме за одлучујући сукоб са Србима. Припреме су завршене у лето 1806. године када су на Србију кренуле три војске, са истока, југа и са запада из Босне. Турска босанска војска кренула је ка Београду почетком јула 1806. године, преко територије северозападне Србије, после низа мањих сукоба до одлучујуће битке је дошло 14. августа 1806. године на Мишарском брду. Устаничка војска бројала је око 5.000 пешадије и 2.000 коњаника, главнокомандујући им је био Карађорђе Петровић, пешадија је била смештена у шанцу а коњица под командом поп Луке Лазаревића је измештена ван шанца са задатком да удари Турцима иза леђа.
Око Шапца је било окупљено преко 20.000 турских пешака и коњаника, са Сулејман пашом Скопљаком као главнокомандујућим. Сама битка је започета у раним јутарњим сатима, у том првом налету захваљујући доброј акцији српске коњице, турска војска је разбијена и натерана на повлачење ка Шапцу. До краја дана Турци су још два пута покушавали да разбију устанике на шанцу и прођу путем за Београд али оба пута су оба пута били разбијени и натерани пред вече на повлачење. Турке који су бежали преко Мачве докрајчили су устаници предвођени протом Николом Смиљаничем у Китогу.
Победа на Мишару представљала је одлучујући успех устаника у 1806. години. За устанике је ова војничка победа била и велика морална победа. У овој бици онеспособљена је Турска босанска војска за акције у Србији за дужи временски период.
